Prirodne vrednosti i kapital kao zajednička dobra

Drašković, Božo (2012) Prirodne vrednosti i kapital kao zajednička dobra. In: Ekonomski aspekti ekološke politike. Institut ekonomskih nauka; Beogradska bankarska akademija, Beograd, pp. 3-97. ISBN 978-86-80315-98-0

Preview

Text bd_2012_01.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (717kB) | Preview

Abstract

Pitanja u vezi sa upravljanjem, korišćenjem i eksploatacijom zajedničkih resursa, prirodnih vrednosti, dobara i kapitala u ekonomskoj teoriji otvara mogućnost za različite pristupe i interpretacije. Predmet analize se dodatno komplikuje kada se u „čisto“ ekonomski pristup uključe i ekološki aspekti. Ekološki ugao posmatranja prirodnih dobara, vrednosti i kapitala je širi i kompleksniji u odnosu na stanovišta koja u vezi sa njima ima ekonomska teorija. Danas preovlađujući ekonomski pristup prirodnim vrednostima, kapitalu i dobrima, zauzima standardno stanovište, gde se resursi razmataju prvo sa aspekta njihove retkosti, a potom podvrgavaju analizi iz ugla tržišnih odnosa ponude i tražnje za prirodnim dobrima, odnosno resursima. Opisani pristup daje moguće zadovoljavajuće i prihvatljive odgovore kada se radi o onim prirodnim dobrima ili resursima koji služe kao neposredni inputi za proizvodnju dobara za tržište i nad kojima su jasno definisana svojinska prava. Postoje, međutim, ograničenja primene standardne ekonomske analize utemeljene na zakonitostima ponude i tražnje te iz njih izvedenih cenovnih efekata. Ograničenja se odnose, pre svega, na resurse prirode koji se po svojoj svojoj suštini ne mogu privatizovati niti uklopiti u standardne modele retkosti i tržišnog prometa. Radi se, naime, o nekim od zajedničkih resursa – dobara kao što su voda i vazduh, njihovo zagađenje, kao i nekim od kontinuelnih resursa kao što je sunčeva energija i snaga vetra. Ekonomska terorija takođe, nema zadovoljavajući i celovit odgovor u vezi sa problemima negativnih eksternalija i budućih troškova otklanjanja posledica prekomerne eksploatacije prirodnih dobara. Specifičnost nekih od prirodnih dobara – resursa otvara problem nemogućnosti određivanja svojinskih prava nad njima, njihove privatizacije i načina državne intervencije posredstvom zabrana, kvota, naknada i kazni za njihovo društveno neprihvatljivo korišćenje. Takođe, otvoren je u vezi sa tim još jedan problem, a to je pitanje definisanja metoda za određivanje iznosa naknada (renti) za korišćenje prirodnih dobara, bilo da se radi o dobrima kao inputima za proces proizvodnje, ili se radi o prirodi kao dobru koje služi za lagerovanje zagađenja u životnu sredinu. U radu su analizirani različiti pristupi svojinskim pravima. Posebno je izložen alternativni pristup razvoja kolektivnih institucija upravljanja zajedničkim dobrima. Ovaj koncept uvodi mogućnosti razumevanju održivog korišćenja zajedničkih resursa, suprotno danas dominantnom konceptu koji zastupa pristup o nužnosti njihove privatizacije. Zastupnici koncepcije nužnosti privatizacije zajedničkih resursa, pokušavaju na osnovu modela „tragedije zajedničkih resursa“ da dokažu da je definisanje jasnih svojinskih prava – privatizacija – ključni uslov za sprečavanja prekomerne eksploatacije prirodnih - zajedničkih dobara. U radu su sistematizoivani i izloeženi rezultati istraživanja načina određivanja i iznosi naknada za korišćenje prirodnih vrednosti, resursa i kapitala u Srbiji. Poseban aspekt obuhvata analiza budžetskih prihoda i učešća ekoloških nakanada i taksi u BDP-u u Srbiji. Učešće ekoloških prihoda u BDP-u Srbiji je poraslo sa 1,03% iz 2008. godine na 1,25% u 2010. godini. U istom periodu učešće ovih prihoda u budžetskim prihodima je iznosilo 4,56%,(2008) odnosno 5,20% u 2010. godini. Rad sadrži i komparativnu analizu učešća ekoloških taksi u BDP-u 27 zemalja EU. Njihovo učešće u BDP u 2010. godini je iznosilo 2,4% , a u ukupnim prihodima je iznosilo 6,3%. Usled razlike u primeni metodologije, podaci za Srbiju i za EU nisu neposredno uporedivi.

Actions (login required)

View Item